Shadow's of my soul

Ako je nesto zagarantovano u ovom zivotu osim smrti to je da kroz isti kako godine prolaze, nije bitno da li ih imas 18 ili 88 upoznas mnogo razlicitih ljudi, karaktera, obicaja, navika...
Kazu da coveka od zivotinje osim palceva jedino razlikuje spoznaja samoce...jer je covek jedino bice koje razume i shvata da je samo, ostalo samo...ako i kad do toga dodje...a obicno je tako...

Prijatelji...

Godina je sve vise a pravih prijatelja sve manje...

Prijatelji se gube tako sto ih ukradu zene ( poslednji put smo ih videli na momackoj veceri ), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam nase reci o njima koje su culi od nekih trecih prijatelja.

Odrzavamo panicno neka klimava prijateljstva, krijuci sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami.
Najveci broj nasih prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savescu, bekstvo od samoce...

Kako samo zavidim prijateljstvima starim 10 i vise godina...
Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greskama, pristajanja na slabost, koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna, koliko mnogo razumevanja da se odrzi ta slabasna, krhka biljka prijateljstva izmedju dva coveka - zene sto se duze od jedne decenije nalaze u nekom kaficu, restoranu, parku, u podne, posle svih dobrih i losih godina....

Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe!
Retko ko od nas pomisli za sebe da ima mozda tesku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima.
Sto se mene tice, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u zivotu, naravno, kao i ostali, sklapam nova poznastva ali vise od svega cuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam jos imao vremena za zmurke, basket i bio sklon ludorijama...


Jos nesto, nisu vam prijatelji neophodni da bi bili srecni...svakako igraju veliku ulogu jer sreca ne bi bila ono sto jeste ako nemate sa nekim da je podelite, sto me dovodi do jos jednog zadnjeg pitanja za ovaj blog...

Sreca...

Da li i zasto svi cekate nesto da bi bili srecni ?

Moje licno misljenje je da se ljudi malo izgube kada misle na srecu kao neko odrediste, kao neki cilj, kao neki uspeh...
Kako to mislim ?
Uvek razmisljamo kako cemo jednog dana biti srecni, kupicemo auto, dobicemo posao, ili ce doci ta osoba u nas zivot koja ce sve ispraviti...ali sreca je raspolozenje, to je stanje, a ne odrediste...kao kad si umoran ili gladan...nije trajno...
Dolazi i odlazi i to je u redu...

Osecam da, kada bi ljudi tako gledali na to, cesce bi pronalazili srecu...

Da li je u redu ponekad se osecati utuceno, tuzno ? Cak i ako imas odlicne stvari u zivotu ?

Zato je moje pitanje svima vama koji cete nadam se procitati ovaj blog: Da li je u redu biti gladan tu i tamo ?

Ostavite komentar...interesuje me da li ovo sto pisem vama ima bilo kakvo znacenje, tezinu...ili vas je bar na sekundu navelo na razmisljanje...hej mozda nekoga i oraspolozi...